Odličan članak! Svaka čast gospodine Jovanoviću!

A zbog ovakvog ponasanja sve zapadne vlade su problemu. (Dotjerali Cara do duvara)

i zato:

1. Niko vise ne moze da im pozajmi pare
2. Ne mogu da uzmu iz penzijskih fondova, jer su prazni
3. Ne mogu da povecaju poreze
4. Ne mogu da naprave 'bubble' jer su to vec uradili na svim mjestima

@Troglavski

Drzava ne moze da stvori nista.

Drzite se sto dalje od Misesa i ostalih zaludjenih libertarijanaca koji bi drzavu da svedu na policiju.

Drzava i te kako stvara. Kako su bogate drzave postale bogate? Tako sto su zastitile svoje "infant industries" (Hamiltonova fraza) ogromnim tarifama: SAD Kongres sa 12.5% duplira na 25% tarife 1812, vec 1816 idu na 35%, pa 40% 1820. Tarife na uvezenu robu ostaju u rasponu 40-50% do pocetka Prvog svetskog rata. SAD su u 19. veku najprotekcionisticka drzava na svetu, ujedno sa najvecim rastom (sve do 1920). Mit o Britaniji i SAD kao "free trade" ekonomijama je stravicna laz, medju bogatim drzavamato su istorijski najprotekcionisticke ekonomije. Japan je napredovao upravo zato sto su strane investicije bile ZABRANJENE u sve kljucne industrije. Itd.

Danas bogate drzave nisu to posale zahvaljuci "free trade" politici. Naprotiv! Tak kad su se obogatile postale su zastupnici takve ekonomske politike sto je upravo razlog unistenog ekonomskog razvoja siromasnih drzava i sve veceg obogacivanja onih bogatih.

Neoliberalne besmislice otvorenog i nekontrolisanog trzista su se u potpunosti dokazale kao pljacka koja samo one vec bogate cini bogatijim. Siromasne drzave se mogu razviti samo tako sto se udruze u medjusobnu razmenu, iskljuce svaku razmenu sa bogatima i zastite svoje "infant industries". To jest, ponove ono sto su sada bogate drzave uradile da bi to postale.

Ekonomska teorija (sa izuzetkom marksističke) smatra da vrednost u ekonomiji stvaraju rad i kapital. Vlasnik kapitala, pa samim tim i (nominalni) tvorac vrednosti, može biti svako, privatni preduzetnik, radnik-akcionar ili DRŽAVA. Suprotno tvrdnjama koje poslednjih dvadeset godina uporno promovišu neoliberali, država kao vlasnik kapitala se pokazala kao izuzetno dobar domaćin i preduzetnik. O tome najbolje svedoči period 1945-1975, tzv. "trideset veličanstvenih", vreme visokog standarda i društvene kohezije u Z. Evropi, kada je država igrala ogromnu ulogu u ekonomiji i kao vlasnik kapitala i kao tvorac institucionalnog okvira.

Nobelovac Moris Ale (Maurice Allais), koji je 1947. zajedno sa Hajekom, Fridmanom, Mizesom osnovao društvo Mont-Pelerin, „masonsku ložu neoliberalizma“ (tako da bi bilo bespredmetno njemu pripisivati „diletantsko naklapanje o protekcionizmu koji vodi privrednom napretku“) – dakle, taj Moris Ale smatra da su i aktuelna kriza i očigledno ekonomsko propadanje zemalja zapadne hemisfere, posledica „nakaradnog leseferizma“. Zašto nakaradnog?

Zato što leseferizam, otvorene granice i konkurencija, imaju svrhe samo među takmičarima približno iste snage. Ukoliko između zemalja postoje suviše velike razlike u pogledu nivoa razvoja i visine nadnica – onda primena doktrine otvorenih granica ima za posledicu masovne delokacije pogona i kapitala iz razvijenih zemalja ka manje razvijenim, „jeftinim“ zemljama. Posledice su pogubne i za jedne i za druge. U razvijenim zemljama dolazi do deindustrijalizacije i masovne nezaposlenosti. Broj nezaposlenih u EU je premašio 20 miliona a u SAD stanje na tržištu rada postaje dramatično. U nerazvijenim zemljama dolazi do stihijne i privremene implantacije tog „odbeglog“ kapitala koji ostaje u novoj sredini samo dok ima pogodnosti -oslobađanja od poreza, niske nadnice, dinkićevske poklone. To u proseku traje između 5 i 10 godina. Zatim taj karavan-kapital kroz otvorene granice nesmetano kreće dalje ka još „jeftinijim“ zemljama negde u Africi ili Aziji. Nerazvijenoj zemlji koju napušta ostaje da otplaćuje kredite uzete da bi se stvorila neophodna infrastruktura za „stranog investitora“ i, razume se, ostaju joj prazne budžetske kase jer „strani investitor“ je po pravilu oslobođen bilo kakvih poreza.
Da bi se stalo na put ovoj pogubnoj praksi koja ima za posledicu skandalozno bogaćenje jedne manjine vezane za multinacionalni kapital, a sa druge strane propadanje čitavih država i regiona - Moris Ale predlaže da se međunarodna trgovina zasniva na regionalnim preferencama. Regione bi sačinjavale zemlje približno istog nivoa razvoja.

@Za Aleksandra

Britanija je u 19 veku bila potpuno laissez-faire

Tu nema niceg protivrecnog mom komentaru. Naravno da drzavi koja zasedne na ekonomski vrh odgovarra da promovise ekonomiju slobodnog trzista jer to joj donosi korist u odnosu na manje razvijene zemlje. To je u vezi upravo 19-vekovne Engleske lepo objasnio nemacki istoricar ekonomijr Fridrih List u knjizi NACIONALNI SISTEM POLITICKE EKONOMIJE (1841) gde objasnjava kako je Engleska usavrsila umetnost "infant industry" protekcionizma da bi onda te "lestve kojima se na vrh popela odgurnula za sve druge" promovisuci fantasticnu blazenost laissez-faire pricom "ne cinite ono sto smo mi uradili, vec cinite onako kako vam mi predlazemo".

Nema nacije koju je unistila slobodna trgovina

Naprotiv, upravo je slobodno trziste i tkz. "level playing field" ono sto unistava sve nerazvijene (odnosno one sto su prethodno bile tkz. "u razvoju") zemlje. To je otprilike kao kad prvak NBA igra kosarku protiv tima devojcica iz pretskolske ustabnove u Mozambiku—naravno da ce ekipa sacinjena od pretskolskih devojcica biti nacisto unisten. Zato su drzave u razvoju uvek lose prolazile pod otvorenim trzistem nego planskoj ekonomija sa terifama I subvencijama. Uostalom, za njih otvoreno trziste nika nije bio autonoman izbor vec nesto nametnuto spolja.

Naša radna snaga je do zla boga skupa (nije produktivna) zbog loše organizacije posla, a plaćena mizerno. Za ovo su krivi naši menadžeri (najgori su dobijali mesta direktora), a školovali ih zaostali profesori po pitanju struke. Tu treba dodati strane zadruge koje vrbuju direktore. O ovome se ne priča. Preduzeća u SFRJ ekspresno su propala zbog vrbovanih direktora.

Države su prestale da postoje od kada su im uvedene revolucije i na vlast došli nevidljivi ljudi. Monarhija i skupština su žrtveni jarci za zamajavanje očiju i sprdanje. Uopšte ne postoji slobodno tržište, ono je za običan narod, dok su nevidljivi zaštićeni. Kenedi je počeo to klupko da razrešava, pa su ga ohladili. Carine u Britaniji su ukinuli da bi uvoz robe iz kolonija bio jeftiniji kako bi uništili autohtonu britansku industriju. Danas u Britaniji i nema industrije, sem vojne industrije, sve magacini i skladišta. Britanija kao država više nije bogata, samo London načičkan kao jelka i bankari u Sitiju (prava vlast). Ovi nevidljivi su još za vreme Niksona počeli da prebacuju novac,znanje,proizvodnu silu u Kinu, Koreju, Indiju, gde za njih važe posebni dogovori sa matičnim državama. Veliki su postali veliki jer su imali velike zaštite i veliku moć da uništavaju konkurenciju. Takođe, morski saobraćaj i monopol koji tu imaju, znatno je uticao na bogatstvo privatnih džepova. Slobodno tržište, liberali,fašisti, marksisti njima služi za zamajavanje očiju lakovernom narodu. Inače ovi nevidljivi nisu bili gadljivi da trguju sa fašistima i marksistima, gde su postojali radni logori sa besplatnom radnom snagom stavljenom van zakona, i ostvaruju mega giga profite. Stvarnost je nešto drugo. O tome se NE priča. Pišu se bajke.

Bravo za tekst! Ja se ne smatram velikim ekonomskim stručnjakom, ali ne treba biti ni veliki hemičar da bi znao da je H₂O voda. Osim toga zamislite da nekome utupite svoju garažu za radioncu i date mu 10.000 evre, da vas zaposli za platu od 200 evra mesečno?????

Autor je nesumnjivo potkovan teoretskim znanjem iz ekonomije, ali mu je poznavanje političke i ekonomske stvarnosti slabija strana.
Odgovor na autorovo postavljeno pitanje, o opravdanosti davanja stimulacije inozemnim investitorima, je jednoznačno pozitivan iz aspekta političkog marketinga ekspertskog gurua Mladjana Dinkića, (u daljem tekstu: guru).
Dakle naš guru se, po prethodnim, a pogotovo prošlim izborima, pošteno iskompromitirao svojim izbornim obećanjima kao što su hiljadu EURO po glavi stanovnika od besplatnih akcija, pola miliona novozaposlenih, stotine hiljada proizvedenih Fiatovih auta i sl., tako da mu je rejting pao praktično na nulu.
Kako je do novih izbora manje od dve godine, to je guru pripremio novu izbornu strategiju i marketing za njeno provodjenje.
Pre svega organizirao je Partiju (koaliciju) regiona sa jakim lokalnim političkim igračima, sa kojima će ukazati, na konkretnim primerima, biračima u Srbiji, kako oni koji se drže njega i njegovih političkih prijatelja, imaju osiguran put u svetlu budućnost.
Novi marketingovi plan se sastoji od kupovanja inozemnih investitora i njihovo rasporedjivanje po regionima (za sada Kragujevac i Niš), odnosno državne investicije u propale firme (Bor), što će kao svetionici pokazivati biračima, koji je to vodić koji poznaje pravi put. Kupljeni investitori su u obavezi da obećavaju dalje investicije i zapošljavanje u bliskoj budućnosti.
Mudri srpski birači će na ovo reagovati predvidljivo, po onoj narodnoj da je bolje išta nego ništa. Za njih je bolje stotinjak EURO koje će dobiti za besplatne akcije, nego ništa koje bi dobili od opozicije. To nešto malo što čini guru i srpski otac Boris, je bolje od ništa koje bi po njima, učinila opozicija. Uostalom guru i srpski otac se zbog svoje kooperativnosti mogu zaduživati, što bi drugima bilo uskraćeno.
Dakle mudri srpski birači će i na budućim izborima doneti kao do sada ispravnu odluku (poslednji primer Bor).
Autorove druge teze ću komentarisati kasnije.

Autor svoje ocene, teze i predloge zasniva na važećim predkriznim ekonomskim teorijama i praksi, na koju se iste pozivaju, a sve to je prošlo svršeno vreme. Lično ga cenim kao nezavisnog intelektualca, ali sa velikom dozom političke korektnosti, što je posledica njegovog posla za UN.
Njegova kritika tranzicijskih vlada je za mene nesporna, pa se neću na istu osvrtati.
Autor, pored ocene neracionalnosti "kupovanja" investitora, iznosi i svoje vidjenje mogućnosti privlačenja ovih i bez stimulacija, tj. predlaže kao alternativu stalno obrazovanje, pogotovo novih profesija koje su tražene u svetu.
Dakle on nudi Srbiji, koja se kao davljenik hvata za slamku, kao spas penu.
Kako u Srbiju neće doći investitori sa sofisticiranom tehnologijom, već "šrafciger" industrijalci, to su Srbiji nepotrebni nano tehnolozi (koje istina i ne može obrazovati), već jeftina i odgovorna radna snaga (koju nema).
Sve ostale teze i predlozi su nastupanjem SEK-e prevazidjeni, kada je u pitanju Srbija.
Autor je u jednom od ranijih tekstova, kao alternativu EU "predložio" Kinu, sa čime se slažem.
Naime Srbija ima jedinu šansu (u koliko to već nije kasno) da se nametne kao kineska prozvodna i logistička baza u Evropi, poboljšava ekonomske odnose sa Rusijom i pokuša uspostaviti (isprositi)ekonomsku saradnju sa državama, koje je podržavaju u kosovskom pitanju.
Postavljam si pitanje da li je Srbija toliko naprednija od Švedske koja je prodala Volvo, a Grčka polovicu pirejske luke, da odbija suradnju sa Kinom (prodaja Zastave).
Što se tiče same teme stimulacije inostranih investitora, uslovno bih podržao ovakav vid njihovog privlačenja, ako bi se radilo o osnovnoj proizvodnji, za kojom bi došli i tzv. komponentaši.
Tako je Slovačka "kupila" koresku automobilku KIA, a za njom je došla i čuvena JURA.
Istina guru je uz pomoć FIAT-a i para "nagovorio" Juru i Dajteka da dodju u Srbiju, a da pokaže da će za njima doći i sam prozvodjač automobila.